Istraživač: Marija Maglov
Predmet istraživanja: Inđijska scena
Tokom istraživanja zaključeno je da "scena" kao takva ne postoji; intervjuisana su jedina tri aktivna benda koji ne pripadaju istim žanrovima.
Bendovi: Sky Wings (pop-rok-folk – nisu se žanrovski definisali; pretežno cover bend, imaju jednu autorsku pesmu), Alitor (treš metal), Superhammer (stoner metal)
Lokacija: Inđija... Sky Wings nastupa u CafeCafe u Trade Unique centru. Ostali retko sviraju u Inđiji. Probaju na privatnim lokacijama (kuće i garaže nekog od članova benda).
Predmet istraživanja: Inđijska scena
Tokom istraživanja zaključeno je da "scena" kao takva ne postoji; intervjuisana su jedina tri aktivna benda koji ne pripadaju istim žanrovima.
Bendovi: Sky Wings (pop-rok-folk – nisu se žanrovski definisali; pretežno cover bend, imaju jednu autorsku pesmu), Alitor (treš metal), Superhammer (stoner metal)
Lokacija: Inđija... Sky Wings nastupa u CafeCafe u Trade Unique centru. Ostali retko sviraju u Inđiji. Probaju na privatnim lokacijama (kuće i garaže nekog od članova benda).
Muzika i kultura mladih u „evropskom gradu budućnosti“
Marija Maglov
|
novosti.rs
|
Tri inđijska benda koja su intervjuisana za potrebe istraživanja „Muzičke scene u Srbiji – lokalne prakse“, koji finansira Ministarstvo kulture Republike Srbije, razlikuju se po godinama, muzičkom usmerenju, stavovima o muzici, ali se slažu u tome da u ovom malom gradu scena nije formirana, te da su autorski bendovi pre izuzetak nego uobičajena pojava. Ipak, takva situacija pružila je mogućnost za razgovor sa muzičarima na teme koje se tiču teškoća sa kojima se susreću mladi bendovi u jednoj maloj sredini poput inđijske. U tom smislu, muzičari su govorili o nastanku svojih bendova, načinima promocije, prostorima u kojima nastupaju, publici koja ih prati, ali i o institucionalnoj i medijskoj podršci koju (ne)dobijaju u svojoj sredini. U pokušaju da se iz različitih odgovora koje su pružili članovi bendova Sky Wings, Alitor i Superhammer izvuku određene ključne tačke ove teme, može se doći do nekoliko zaključaka. Jedan od njih jeste da u gradu nije dovoljno razvijena svest o potrebi da se autorski bendovi, pogotovo oni čija muzika ne predstavlja mejnstrim popularne kulture danas, podrže. Kada su lokali za nastupe u pitanju, zaključuje se da bendovi koji sviraju svoj repertoar i ne mogu da pruže, banalno rečeno „od svega pomalo, za svakog ponešto“, nisu isplativi za vlasnike. Osim toga, u gradu nije razvijena kultura odlaženja na svirke, koja podrazumeva i plaćanje ulaznica kao jedan vid materijalne podrške za bend. Kada su u pitanju institucije kulture, uočeno je da njihov profil nije takav da može kontinuirano da podržava alternativnu kutluru, iako postoje određeni napori da se povremeno u programske šeme uključe lokalni bendovi. Slična situacija je i sa lokalnim medijima.
U tom smislu, putevi koje su ova tri benda odabrala su paradigmatični. Bend Sky Wings, prvobitno zamišljen kao rok bend, preoblikovan je kao cover bend, odnosno, bend koji bi se kolokvijalno nazvao „tezgaroški“. Nesumnjivo kvalitetni muzičari, članovi ovog benda uvideli su da im je, ukoliko žele da se bave profesionalno muzikom (što trenutno još uvek ne mogu da priušte), isplativije da se bave mejnstrim pop folk muzikom, iako ističu da često moraju da sviraju i ono što ne vole. Sa takvim profilom benda, imaju dovoljno nastupa u Inđiji i zadovoljni su podrškom koju dobijaju u svojoj sredini, te ne bi u njoj ništa menjali. Nasuprot njima, članovi bendova Alitor i Superhammer, koji su posvećeni svojoj autorskoj muzici, znatno su i opravdano kritičniji prema sredini u kojoj rade. U slučaju benda Alitor, kritika se ne odnosi na inđijsku publiku, među kojom su naišli na dobar odziv, kao ni na entuzijastične pojedince, već generalno na problem vrednosti u društvu u kome potreba mladih za alternativnim vidovima kulture nije prepoznata ni institucionalno podržana. Zbog toga, oni navode pokretanje omladinskog doma kulture kao jedno od mogućih rešenja da se situacija promeni. U slučaju benda Superhammer, pored organizacionih problema i onih koji se odnose na podršku institucija, istaknut je problem predrasuda koje se javljaju prema pripadnicima alternativnih kultura u malim sredinama, u kojima drugosti posebno upadaju u oči. Svakako se može zaključiti da je takav stav prema potrebi da se bude drugačiji i da se kreativnost ispolji na alternativan način posledica nepostojanja infrastrukture koja bi, uz kontinuirani rad, stvorila uslove, između ostalog, za pojavu više autorskih bendova različitih žanrovskih usmerenja. I članovi benda Superhammer i benda Alitor ističu da problem nije vezan samo za muzičku scenu, već i za druge umetnosti. Simptomatičan je primer koji rezignirano navodi Igor Stanić iz benda Superhammer, da Inđija, jednom prilikom proglašena za „evropski grad budućnosti“, ima samo jednu, skromno snabdevenu knjižaru. Titula „evropskog grada budućnosti“ odnosi se na značajan privredni razvoj koji je u ovoj opštini ostvaren u poslednjih nekoliko godina. Uz nesumnjivo značajne i kvalitetne promene koje se dešavaju u gradu, i uz inicijative entuzijasta, kako pojedinaca, tako i Kulturnog centra, da li grad koji pretenduje na to da zadrži ovu titulu može da dozvoli da podrška mladima i alternativnim vidovima ispoljavanja kulture izostane?
U tom smislu, putevi koje su ova tri benda odabrala su paradigmatični. Bend Sky Wings, prvobitno zamišljen kao rok bend, preoblikovan je kao cover bend, odnosno, bend koji bi se kolokvijalno nazvao „tezgaroški“. Nesumnjivo kvalitetni muzičari, članovi ovog benda uvideli su da im je, ukoliko žele da se bave profesionalno muzikom (što trenutno još uvek ne mogu da priušte), isplativije da se bave mejnstrim pop folk muzikom, iako ističu da često moraju da sviraju i ono što ne vole. Sa takvim profilom benda, imaju dovoljno nastupa u Inđiji i zadovoljni su podrškom koju dobijaju u svojoj sredini, te ne bi u njoj ništa menjali. Nasuprot njima, članovi bendova Alitor i Superhammer, koji su posvećeni svojoj autorskoj muzici, znatno su i opravdano kritičniji prema sredini u kojoj rade. U slučaju benda Alitor, kritika se ne odnosi na inđijsku publiku, među kojom su naišli na dobar odziv, kao ni na entuzijastične pojedince, već generalno na problem vrednosti u društvu u kome potreba mladih za alternativnim vidovima kulture nije prepoznata ni institucionalno podržana. Zbog toga, oni navode pokretanje omladinskog doma kulture kao jedno od mogućih rešenja da se situacija promeni. U slučaju benda Superhammer, pored organizacionih problema i onih koji se odnose na podršku institucija, istaknut je problem predrasuda koje se javljaju prema pripadnicima alternativnih kultura u malim sredinama, u kojima drugosti posebno upadaju u oči. Svakako se može zaključiti da je takav stav prema potrebi da se bude drugačiji i da se kreativnost ispolji na alternativan način posledica nepostojanja infrastrukture koja bi, uz kontinuirani rad, stvorila uslove, između ostalog, za pojavu više autorskih bendova različitih žanrovskih usmerenja. I članovi benda Superhammer i benda Alitor ističu da problem nije vezan samo za muzičku scenu, već i za druge umetnosti. Simptomatičan je primer koji rezignirano navodi Igor Stanić iz benda Superhammer, da Inđija, jednom prilikom proglašena za „evropski grad budućnosti“, ima samo jednu, skromno snabdevenu knjižaru. Titula „evropskog grada budućnosti“ odnosi se na značajan privredni razvoj koji je u ovoj opštini ostvaren u poslednjih nekoliko godina. Uz nesumnjivo značajne i kvalitetne promene koje se dešavaju u gradu, i uz inicijative entuzijasta, kako pojedinaca, tako i Kulturnog centra, da li grad koji pretenduje na to da zadrži ovu titulu može da dozvoli da podrška mladima i alternativnim vidovima ispoljavanja kulture izostane?
SKY WINGS
|
Članovi benda:
Zoran Stanić (1994), gitara, glavni vokal, profesija: muzičar Nemanja Vukoje (1994), klavijatura, prateći vokal, student kompozicije na Akademiji umetnosti u Novom Sadu Dejan Milinović (1992), bas gitara, student DIF-a, Novi Sad Slavko Živković (1989), bubnjevi, profesija: fizioterapeut, radi u specijalnoj bolnici „Dr Borivoje Gnjatović“ u Starom Slankamenu Razgovor vodila Marija Maglov, 18.09.2014. u Inđiji, u privatnoj prostoriji za vežbanje grupe Sky Wings Bend su osnovali su Zoran i Nemanja, dok su bili osnovnoškolci, sa idejom da sviraju rok muziku. Bend je imao nekoliko postava, a kada su se u sadašnjem sastavu (uz Dejana i Slavka) prijavili na takmičenje „Rat bendova“ u Sarajevu i osvojili deseto mesto, rešili su da se ozbiljnije posvete muzici. Zoran objašnjava: „Tada smo išli da se zezamo, bili smo klinci, nije nas baš mnogo zanimao uspeh, išli smo da jedemo ćevape u Sarajevo i tamo smo od 250, 300, ne sećam se koliko je bilo bendova, bili deseti, i tad smo shvatili da nesto vredimo - tako da smo krenuli dalje i sad smo ovde gde smo.” Iako je Zoran odlučio da se u potpunosti posveti muzici i bendu, drugim članovima rad u bendu jeste deo slobodne aktivnosti. Nemanja i Dejan su studenti, a Slavko je zaposlen. Smatraju da muzika ne može da bude njihova bazična profesija jer ne pruža dovoljno sredstava za život. U tom smislu, Dejan ističe da bi muzika bila njegova osnovna profesija „pod uslovima da je dobro plaćena, i da mogu da izdržavam porodicu sa tim”, za šta trenutno ne vidi perspektivu. Mada je bend stvoren sa idejom da izvodi rok muziku, žanrovski je ubrzo preorijentisan ka izvođenju pop-folka, koji danas predstavlja mejnstrim zabavne muzike u Srbiji. Članovi benda nisu sigurni kako bi precizno žanrovski definisali svoju muziku, ali kažu da je ona slična radu grupa koje su trenutno aktuelne na folk sceni, poput Amadeus, Tropico i Lexington benda. Autorska muzika na kojoj rade (za sada su snimili jednu pesmu, Zatvori oči) kreće se u tom pravcu, ali je bend ipak prevashodno okrenut sviranju obrada pop, rok i folk muzike. Na tu temu, Zoran kaže: „mi sviramo trenutno sve, nažalost, u takvoj smo zemlji da moramo da sviramo sve i svašta i ono što nam ne odgovara, tako da sviramo i narodnjake i zabavnu muziku i stranu i sve ono što ljudi vole. Trudimo se da budemo što raznovrsniji, da sviramo za sve, da se svakome nešto svidi.“ |
Sa takvim stavom, bend nema problem sa nastupima u svojoj sredini. Iako ne nastupaju više u klubovima u kojima su svirali dok su bili rok bend (Extreme, KC Caffe), redovno sviraju u klubu CafeCafe, uglavnom vikendom. Osim toga, često nastupaju u prigradskim naseljima u okolini Inđije, poput Maradika, Beške, Novog Slankamena i Pećinaca. U pitanju su kako klupske svirke, tako i svirke na seoskim slavama. Kao najistaknutiji lokal u Inđiji, navode klub Plitvice, koji prima oko 2500 ljudi i gde nastupaju afirmisani izvođači žanra koji je bendu blizak. Smatrajući da su u Inđiji i okolini dovoljno afirmisani, članovi benda ciljaju ka nastupima u većim gradovima (u Novom Sadu su imali nekoliko svirki, a pominju nastup u lokalu Dva anđela). Lokali u kojima nastupaju primaju u proseku od 100 do 400 ljudi. Njihova publika je raznovrsna, čine je srednjoškolci, studenti, zaposleni, a smatraju da profil publike nije različit u odnosu na publiku koja je dolazila na njihove rok svirke. Zoran misli da je to „jednako i kad smo svirali rok muziku i kad smo svirali ovu muziku, samo što ove dame koje izlaze u ove klubove izgledaju mnogo starije, a imaju jednako godina kao ove što izlaze u rok klubove, nema tu razlike”. Što se tiče manifestacija u regionu na kojima bi voleli da nastupe, pominju da je Jun fest, koji se od 2014. godine održava na Ušću, jedini festival koji odgovara njihovom okvirnom žanrovskom usmerenju.
Kada je u pitanju podrška lokalnih medija i institucija, članovi ističu da su imali odgovarajuću saradnju sa inđijskom radio i tv stanicom, kao i da je Kancelarija za mlade pomagala bendu tokom Zoranovog učešća u rijaliti programu Prvi glas Srbije. Učešće u toj emisiji bilo je jedna vrsta promocije za bend, zahvaljujući kojoj su postali „vidljiviji“ i uspeli da organizuju više svirki, iako i dalje organizatorske i marketinške poslove obavljaju sami. Smatraju da neka razvijena strategija promocije ne postoji, te da je samo potrebno biti uporan, koristiti kontakte u medijima i biti aktivan na društvenim mrežama (Facebook, Twitter, Youtube), izbacujući video i promo materijale. Ova vrsta promocije potrebna je, kako objašnjavaju, više kada su u pitanju nove pesme, kako bi se skrenula pažnja na njih, ali kada su u pitanju nastupi u Inđiji, smatraju da je dovoljna reklama lokala, jer već imaju stalnu publiku koja dolazi na njihove nastupe. Iako se slažu da bi podrška institucija i eventualno sponzora bila korisna za bend, smatraju da već imaju značajnu podršku sredine i da u njoj nema problema za mlade bendove. U tom smislu, Slavko ističe: „Svi u Inđiji imaju mogucnost da sviraju šta žele, imamo i alternativnu scenu, a imamo i Scena fest [u organizaciji Kulturnog centra, prim. M.M.], gde mladi bendovi mogu da sviraju sve sto žele i da pokažu i svoj autorski rad. Mi trenutno nismo na tom polju, mi sviramo uglavnom po klubovima i zadovoljni smo. Stvarno, nemamo nikakvih problema.” |
|
Autorska pesma Zatvori oči
|
Nastup u programu Rat bendova (OBN), cover Whitesnake
|
ALITOR
|
Autorska pesma Embittered, snimak sa nastupa u Beški
|
Embittered, studijska verzija
|
Članovi benda:
Marko Todorović (1992), bas gitara i vokal, student Više poslovne škole u Beogradu
Aleksandar Stevanović (1995), solo gitara, učenik srednje tehničke škole Mihajlo Pupin u Inđiji
Jovan Šijan (1995), ritam gitara, učenik srednje stručne škole Dr Đorđe Natošević u Inđiji
Stefan Đurić (1991), bubnjevi, student istorije na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu
Razgovor vodila Marija Maglov, 19.09.2014. u Inđiji, u privatnoj prostoriji za vežbanje grupe Alitor
Bend je nastao 2011. godine. Nakon raspada bendova u kojima su članovi prethodno svirali, zajedno su oformili Alitor u julu 2011. godine. Posle mesec dana, nastupili su na Gitarijadi u Inđiji, gde su zauzeli drugo mesto. Samostalno su snimili promo materijal, demo EP sa tri pesme. Nakon toga su potpisali ugovor sa izdavačkom kućom Witches Brew iz Nemačke, pod čijim okriljem je objavljen njihov prvi album, Eternal Depression. Kako navodi Marko, do saradnje je došlo tako što su posle izdavanja demo snimka krenuli u potragu za izdavačem, a uslovi koje je ponudila nemačka diskografska kuća najviše su odgovarali bendu. Album je snimljen u Beogradu (Citadella Sound Production Studio). Članovi benda ne vide muziku kao svoju buduću profesiju, o čemu kažu: „Prilicno smo realni, sva četvorica, po tom pitanju i svesni smo da od toga teško može da se živi, pogotovo od ovog žanra muzike. Naravno, ukoliko bi se desilo nekad u životu da možemo da živimo od toga bili bi najsrećniji, ali prilično smo objektivni i svesni da je ovo lična satisfakcija i da ćemo gurati koliko god možemo to, jer nam je najbitnije da ono što osećamo i ono što volimo prikažemo na adekvatan način.“ Žanrovski, određuju se kao trash metal sa primesama death metala i drugih uticaja, iako ističu da im žanrovske podele nisu važne, te da im je najbitnije da se dobro osećaju u muzici koju izvode. Iako su prevashodno okrenuti autorskoj muzici, počeli su kao cover bend. Izvodili su numere trash metal bendova koje su voleli da slušaju, smatrajući to dobrom vežbom i načinom da se pronađe sopstveni izraz. Kao svoje uzore pominju bendove Testament, Metallica, Megadeath, Forbidden, Death.
Kada je promocija u pitanju, članovi benda se uglavnom oslanjaju na društvene mreže (Facebook) i muzičke sajtove (poput bandcamp.com). Putem Facebook-a obaveštavaju publiku o novostima u bendu, budućim nastupima, ali i prodaji majica i diskova. Proizvodnja majica je takođe jedan od vidova promocije, ali i način da bend zaradi dodatne prihode koje će uložiti u dalji rad, što je, kako navode, uobičajena praksa među rok grupama. Za vizuelni identitet benda zaduženi su prijatelji, među kojima su dizajneri Filip Đurić i Jelena Katanić, kao i fotograf Milan Šurbatović. Uz saradnju sa kućom Witches Brew, bendu se otvorila mogućnost da određene promotivne akcije vezane za njihovu predstojeću turneju sprovedu profesionalci, ali pominju da promocija putem internet koju sami rade ostaje najvažnija. Idealni vid promocije za bend bile bi “konstantne turneje, možda sa nekim većim imenom iz sveta metala, naravno u underground branši, u Evropi, to bi najvise doprinelo nasoj promociji”. Poteškoće za ostvarenje toga članovi vide u zasićenju, u činjenici da ima mnogo aktivnih bendova u svetu i da su izdavačke kuće pretrpane bendovima i albumima koje ne mogu da prodaju, pri čemu je za bend “jako teško da stupi u kontakt sa nekim zvučnim imenima, a da ne bude na velikom finansijskom gubitku”. Što se tiče podrške medija, članovi navode da u Inđiji ne postoje mediji koji bi promovisali njihovu muziku. Često dobijaju pozive od beogradskog radija 202, kao i od entuzijasta koji vode emisije o rokenrolu na televizijskim stanicama.
|
Autorska pesma Realm of Grief
|
Nastup u Gun klubu, Beograd, cover Sepultura
|
|
Bend nije imao puno prilika za nastupe u Inđiji. U poslednje tri godine, kako navode, nastupali su oko pet puta u svom gradu, i to uglavnom na manifestacijama poput Gitarijade i Motorijade. Ipak, ističu da takvi festivali nisu najadekvatniji za njihovu muziku i da im više odgovaraju nastupi u manjim, zatvorenim prostorima, poput male sale Doma omladine ili klubova koji primaju od 100 do 300 ljudi. U tom smislu, njihovi nastupi češći su Novom Sadu (na primer, u Omladinskom centru CK13) i Beogradu (pomenuta sala DOB-a). Publika koja dolazi na njihove svirke je raznovrsna, a kako Marko ističe, u njoj se nalaze ljudi koji imaju 13, 14 godina, ali i oni koji imaju oko 40. Kada je publika u pitanju, bend ne obraća pažnju na njen profil, a Marko kaže „jedina karakteristika koju smatram validnom i glavnom u celoj priči je to da ljudi koji dolaze na koncert i slušaju to iskreno vole i budu iskreni prema sebi i da jednostavno kad se pronađes u nekoj pesmi nije bitno da li si završio školu ili ne i ako te nesto privlači u toj muzici ti ćes doći i podržaćes je na svaki način.” Kada je inđijska publika u pitanju, Marko kaže da bend ne može da se požali na podršku koju dobija od ljudi u Inđiji: „kad kazem podrška ne mislim samo dolazak na koncert nego generalno kupovinu diskova, majica itd. Dosta mladih ljudi je zainteresovano za naš rad, razumeju šta mi radimo i žele da to podrže.”
Iako zainteresovanost mladih ljudi postoji, članovi benda su kritični prema nedovoljno razvijenoj autorskoj sceni u svom gradu, s obzirom na to da u Inđiji preovladavaju bendovi koji sviraju obrade hiljadu puta čutih pesama zarađujući tako novac. Marko ističe da je Alitor „jedan od prvih bendova posle jako dugo vremena koji je počeo da se bavi autorskim radom i koji je uspeo malo da pokrene sve to, jer ono, neposredno nakon našeg izbacivanja EP-a izašao je EP benda Superhammer, iz Inđije, koji je isto 100 posto autorski bend od samog početka, tako da je krenulo sve to.” Problem je, međutim, u tome što su ovi bendovi relativno nova pojava u Inđiji, gde ne postoji kultura odlaženja na svirke. U tom smislu, Marko pominje da „publika nije imala priliku to nigde da čuje [klupsku svirku, prim.M.M], tako da nije ni razvila tu neku kulturu odlazaka na koncerte i podržavanja nečijeg rada. Onda kad se pojavi koncert u Inđiji gde je cena karte možda 150 dinara, ljudi ne žele da dođu, a ne shvataju da sa tih 150 dinara zapravo podržavaju rad nečijeg benda i imaće možda šansu da, ako plate tu kartu, sutra čuju neku novu pesmu tog benda, jer će on od tog novca da snimi pesmu, itd. Generalno, mislim da je to problem sa svim vrstama umetnosti ne samo sa muzikom, i ne samo u Inđiji”. Osim ovoga, problem koji članovi benda primećuju u svojoj sredini odnosi se na nepostojanje adekvatnog prostora za prezentovanje rada kako mladih muzičara, tako i drugih umetnika. Prema njihovom mišljenju, gradu nedostaje Dom omladine, jer postojeći Kulturni centar pre svega ima funkciju bioskopa, dok je KC kafe namenjen mirnijem izlasku, a ne svirci metal benda. U tom smislu, iako Kulturni centar organizuje festival Scena fest, u okviru koga postoji program Local heroes namenjen nastupima lokalnih bendova, članovi benda Alitor smatraju da, koliko god da su ovakvi napori značajni, oni ipak nisu dovoljni da bi se ojačala mlada autorska scena. Kako Marko pominje: „ja kao deo muzicke scene, smatram da je to zavaravanje i da je baš prodavanje tople vode ljudima. Zato sto ima dosta ljudi koji slusaju hevi metal i nešto što nije samo Parni valjak. Ima dosta ljudi koji slušaju drugačiju vrstu muzike od onoga što se redovno servira po klubovima, ali oni jednostavno nemaju priliku da to čuju u Inđiji”. Otvaranje Doma omladine ili neke slične institucije pomoglo bi da se stvari promene, ali članovi benda smatraju da za to nisu toliko odgovorni pojedinci, već da trenutna finansijska kriza u državi čini takve inicijative gotovo nemogućim.
SUPERHAMMER
|
Autorska pesma Snakenest, studijska verzija
|
Nastup na Metal Day u Šidu, Diamond Gates, ft. Tzeetzah
|
Autorska pesma The World of Today, studijska verzija
|
|
Članovi benda:
Milan Brkić (1985), gitara, prodavac sportske opreme u Outlet centru, Inđija Igor Stanić (1975), bas, električar, radnik u fabrici Stevan Vivod (1986), bubnjevi, profesionalni muzičar Razgovor sa Igorom Stanićem vodila Marija Maglov, 20.09.2014. u Inđiji u KC Caffe-u |
Gostujući pevači:
Luka Matković, vokal i producent, Beograd Aleksandar Stojković, vokal, Ruma, Strahinja Cerovina, vokal, Novi Sad Jadranka Stanić, vokal, Inđija |
Kao zvaničan datum nastanka benda Superhammer uzima se 1. januar 2013. godine, kada se osnivačima Igoru i Stevanu priključio i Igor. Ova trojica muzičara čine bazu benda, u kome se pevači smenjuju kao gosti. Pre osnivanja Superhammer-a, Igor i Stevan su imali autorski projekat „Misty“, koji je ostvario demo snimak, a sva trojica članova su dugo nastupali u raznim bendovima koji sviraju obrade pesama različitih žanrova. Dok je Stevan profesionalni muzičar, Igor i Ivan imaju, pored svirki sa bendom, druge poslove i izvore prihoda. O mogućnosti da žive od muzike, Igor kaže: „Za rokere i metalce je to imaginaran pojam, da ne kažem, naučna fantastika. Od toga ne može da se živi ovde, ali može doneti jako veliku mentalnu stabilnost, dobro je za mozak, dobro je održavanje svesti”. Odmah po osnivanju, bend je ostvario jedan EP snimak sa tri pesme, koji je bilo moguće besplatno daunlodovati (free download). Svoj prvi album, Snake Nest, izdali su za domaću diskografsku kuću Miner Records, u saradnji sa beogradskim producentom Lukom Matkovićem. U žanrovskom smislu, Igor određuje zvuk benda kao stoner metal, s obzirom na to da im glavni muzički uzor predstavlja bend Black Sabbath. Iako Igor pominje da se na albumu može osetiti nekoliko uticaja, namera benda je bila da pruži omaž pomenutom bendu I da napravi kvalitetan hard rock, heavy stoner metal album. Teme koje bend obrađuje na albumu su vezane za društvo i religiju. Igor ističe da je on „izuzetni kritičar organizovanih religija. Mi smo drustvo koje voli podele (...) ali ne vidim razlog zašto bismo se delili na muslimane, katolike, već ne znam ni ja šta, da to predstavlja neki razlog da budemo u svađi ili da ne znam ni ja šta radimo izmeđju sebe, a to je opšte poznato kako se svaka diskusija po pitanju religije završi. Zbog toga patimo već 20 godina.“
Igor pominje da su članovi benda Alitor probili led za bavljenje autorskom muzikom u Inđiji, te, iako smatra da bend u zvučnom smislu nije sličan njegovom, smatra da je “Alitor možda upravo najbitniji bend koji se ikada pojavio u Inđiji” i da su “oni su bili inicijalna kapisla za brži procvat scene, ako se scena koju trenutno činimo mi i Alitor i možda još po koji bend u najavi može tako nazvati“. Nadovezujući se na taj komentar, Igor objašnjava da inđijska scena kao takva ne postoji: „Indjija je što se tiče nekog autorskog rada još uvek mrtva... Definitivno nešto ne funkcioniše... Zbog čega, sad možemo da nagađamo, prvo, postoji priličan broj ljudi koji se bave muzikom, koji se bave rokenrolom, ali što se tiče autorskog rada... Autorski rad podrazumeva, bar koliko ja vidim, ne znači da sam u pravu, puno odricanja, puno ulaganja, vrlo ograničenu, nikakvu dobit ili čak povremeni minus, i jako mali broj ljudi je spreman da to uradi. Ja ne vidim trenutno da postoji niko, još plus u najavi, ko bi napravio neki ozbiljniji iskorak u tom smeru, što je razumljivo. Ja ne kažem da je to loše, ja samo kažem da je stiuacija takva, i mislim da će još vremena trebati da prođe da se svest ljudi, muzičara u Inđiji promeni.“ Koren ovog problema je, prema Igorovom mišljenju, kako u svesti muzičara, tako i u lošoj materijalnoj situaciji koja će mnoge muzičare usmeriti u pravcu „tezgaroškog rada“. On dodaje da je „problem kompleksan: nedostatak sredstava, nezainteresovanost ljudi, nedostatak prostora za svirke, u Inđiji ne postoji ni jedan jedini prostor u kome može da svira autorski bend, a da za to dobije pristojnu opremu i da bude na nuli što se tiče rashoda“.
Upravo zbog takve situacije, Superhammer još ni jednom nije svirao u Inđiji, a njihovi nastupi se uglavnom održavaju u većim gradovima Srbije i u regionu (na primer, nastupali su kao predgrupa grčkom metal bendu Planet of Zeus u klubu Fabrika, Novi Sad). Nedostatak fan baze u svom gradu za Igora takođe predstavlja ozbiljan problem: „nijedan bend ne može da uspe u regionu, u Evropi i šire, ako tako možemo da nazovemo, bez jake baze u svom gradu. Niko od nas koji smo ušli u proteklih par godina u autorske vode nema bilo kakvu bazu fanova u svom gradu, nismo u mogućnosti čak ni da reprezentujemo kako treba [svoju muziku, prim.M.M], jer nemamo gde da sviramo.“ Ovakvo stanje stvari za Igora je razumljivo, ukoliko se ima u vidu ekonomska situacija u gradu i, uopšte, odnos prema radu u društvu („mi smo društvo koje autorski rad ne ceni“, kaže Igor).
Kada su u pitanju lokalne institucije i mediji, Igor pominje da sa njima nije ostvario nikakvu saradnju, ali da to ne znači da neće pokušati u budućnosti. Promocija benda vezana je za društvene mreže poput Facebook-a, Google Plus-a, MySpace-a i You tube-a, s obzirom da je to „jedini način da se bend promoviše, pošto generalno, ne samo na lokalnom nivu nego generalno televizija, radio nisu više dovoljni mediji za to“, kaže Igor. Bend je osvario i dokumentarni film o snimanju albuma, koji je uradio Igorov brat, snimatelj Zoran Stanić, koji je takođe odgovoran za vizuelni identitet benda. Uopšte, Igor ističe da je podrška prijatelja najvažnija da bi se ostvarila kampanja oko izdavanja i promovisanja albuma. Kada je sama distribucija u pitanju, zadovoljan je saradnjom sa diskografskom kućom. Ova kuća takođe organizuje i festival Invasion From the East, koji za bend Superhammer predstavlja idealan vid svirki, jer sastav poput njihovog „ne može da radi duge svirke, nemamo toliko materijala, predodređeni smo za dužu svirku sa nekim bendom“.
Pitanje koje Igora posebno zanima jeste odnos prema alternativnim kulturama u sredini u kojoj živi. S obzirom na to da pripada nekoj starijoj generaciji, smatra da iz svoje pozicije može da stekne neke malo drugačije uvide u navike mladih ljudi u Inđiji: „Život mladih generacija drastično se menja zadnjih deset godina (...) Činjenica je takođe, nasuprot svim uobičajenim mišljenjima, da je populacija koja se bavi rokom, hevi metal ili bilo kojim drugim ekstremnim pravcem muzike mnogo pitomija, da se mnogo lepše, kulturnije ponaša od nekih drugih koji sebe nazivaju drugačije. Definitivno, bavljenje rokenrolom omogućava mnogo mirnije, mnogo benignije odrsatanje, mnogo zanimljivije, nego turbo generacije koje odrastaju uz turbo folk i pink muziku i tome slične produkte savremenog srpskog drustva.“ Igor kao kotraargument na predrasude o lošim navikama rok i metal muzičara i njihovom potencijalno destruktivnom načinu života navodi sopstveni primer. Objašnjava da je on otac troje dece i da su on i supruga, koja povremeno peva u bendu, prosečni porodični ljudi koji se trude da svoju decu vaspitaju i obrazuju. On dodaje: „nase 'moderno' srpsko društvo je društvo predsrasuda gde se ljudi dele po gomili nekih polaznih tacaka, tipa po nacionalnoj osnovi, po seksualnom opredeljenju, verskom (...) mi koji se bavimo hevi metalom smo izopšteni ili već ne znam ni ja šta, jer se malo drugačije ponašamo i govorimo.“
Ipak, njegova glavna poruka za druge bendove, i uopšte za mlade, jeste samo „rad i vežba, rezultat će doći kad tad, to je ujedno put da se sklone sad trenutno iz ove stiuacije da se posvete lepšim, drugačijim stvarima, kako god to nekom prosečnom građaninu, glasaču u Srbiji izgledalo, stvarno, daje mnogo, mnogo više mogućnosti za razvoj mentalno, duhovno... Malo ljudi znam koji se bave muzikom, hard rokom, hevi metalom, a da su otišli na stranputicu – potpisujem.“
Igor pominje da su članovi benda Alitor probili led za bavljenje autorskom muzikom u Inđiji, te, iako smatra da bend u zvučnom smislu nije sličan njegovom, smatra da je “Alitor možda upravo najbitniji bend koji se ikada pojavio u Inđiji” i da su “oni su bili inicijalna kapisla za brži procvat scene, ako se scena koju trenutno činimo mi i Alitor i možda još po koji bend u najavi može tako nazvati“. Nadovezujući se na taj komentar, Igor objašnjava da inđijska scena kao takva ne postoji: „Indjija je što se tiče nekog autorskog rada još uvek mrtva... Definitivno nešto ne funkcioniše... Zbog čega, sad možemo da nagađamo, prvo, postoji priličan broj ljudi koji se bave muzikom, koji se bave rokenrolom, ali što se tiče autorskog rada... Autorski rad podrazumeva, bar koliko ja vidim, ne znači da sam u pravu, puno odricanja, puno ulaganja, vrlo ograničenu, nikakvu dobit ili čak povremeni minus, i jako mali broj ljudi je spreman da to uradi. Ja ne vidim trenutno da postoji niko, još plus u najavi, ko bi napravio neki ozbiljniji iskorak u tom smeru, što je razumljivo. Ja ne kažem da je to loše, ja samo kažem da je stiuacija takva, i mislim da će još vremena trebati da prođe da se svest ljudi, muzičara u Inđiji promeni.“ Koren ovog problema je, prema Igorovom mišljenju, kako u svesti muzičara, tako i u lošoj materijalnoj situaciji koja će mnoge muzičare usmeriti u pravcu „tezgaroškog rada“. On dodaje da je „problem kompleksan: nedostatak sredstava, nezainteresovanost ljudi, nedostatak prostora za svirke, u Inđiji ne postoji ni jedan jedini prostor u kome može da svira autorski bend, a da za to dobije pristojnu opremu i da bude na nuli što se tiče rashoda“.
Upravo zbog takve situacije, Superhammer još ni jednom nije svirao u Inđiji, a njihovi nastupi se uglavnom održavaju u većim gradovima Srbije i u regionu (na primer, nastupali su kao predgrupa grčkom metal bendu Planet of Zeus u klubu Fabrika, Novi Sad). Nedostatak fan baze u svom gradu za Igora takođe predstavlja ozbiljan problem: „nijedan bend ne može da uspe u regionu, u Evropi i šire, ako tako možemo da nazovemo, bez jake baze u svom gradu. Niko od nas koji smo ušli u proteklih par godina u autorske vode nema bilo kakvu bazu fanova u svom gradu, nismo u mogućnosti čak ni da reprezentujemo kako treba [svoju muziku, prim.M.M], jer nemamo gde da sviramo.“ Ovakvo stanje stvari za Igora je razumljivo, ukoliko se ima u vidu ekonomska situacija u gradu i, uopšte, odnos prema radu u društvu („mi smo društvo koje autorski rad ne ceni“, kaže Igor).
Kada su u pitanju lokalne institucije i mediji, Igor pominje da sa njima nije ostvario nikakvu saradnju, ali da to ne znači da neće pokušati u budućnosti. Promocija benda vezana je za društvene mreže poput Facebook-a, Google Plus-a, MySpace-a i You tube-a, s obzirom da je to „jedini način da se bend promoviše, pošto generalno, ne samo na lokalnom nivu nego generalno televizija, radio nisu više dovoljni mediji za to“, kaže Igor. Bend je osvario i dokumentarni film o snimanju albuma, koji je uradio Igorov brat, snimatelj Zoran Stanić, koji je takođe odgovoran za vizuelni identitet benda. Uopšte, Igor ističe da je podrška prijatelja najvažnija da bi se ostvarila kampanja oko izdavanja i promovisanja albuma. Kada je sama distribucija u pitanju, zadovoljan je saradnjom sa diskografskom kućom. Ova kuća takođe organizuje i festival Invasion From the East, koji za bend Superhammer predstavlja idealan vid svirki, jer sastav poput njihovog „ne može da radi duge svirke, nemamo toliko materijala, predodređeni smo za dužu svirku sa nekim bendom“.
Pitanje koje Igora posebno zanima jeste odnos prema alternativnim kulturama u sredini u kojoj živi. S obzirom na to da pripada nekoj starijoj generaciji, smatra da iz svoje pozicije može da stekne neke malo drugačije uvide u navike mladih ljudi u Inđiji: „Život mladih generacija drastično se menja zadnjih deset godina (...) Činjenica je takođe, nasuprot svim uobičajenim mišljenjima, da je populacija koja se bavi rokom, hevi metal ili bilo kojim drugim ekstremnim pravcem muzike mnogo pitomija, da se mnogo lepše, kulturnije ponaša od nekih drugih koji sebe nazivaju drugačije. Definitivno, bavljenje rokenrolom omogućava mnogo mirnije, mnogo benignije odrsatanje, mnogo zanimljivije, nego turbo generacije koje odrastaju uz turbo folk i pink muziku i tome slične produkte savremenog srpskog drustva.“ Igor kao kotraargument na predrasude o lošim navikama rok i metal muzičara i njihovom potencijalno destruktivnom načinu života navodi sopstveni primer. Objašnjava da je on otac troje dece i da su on i supruga, koja povremeno peva u bendu, prosečni porodični ljudi koji se trude da svoju decu vaspitaju i obrazuju. On dodaje: „nase 'moderno' srpsko društvo je društvo predsrasuda gde se ljudi dele po gomili nekih polaznih tacaka, tipa po nacionalnoj osnovi, po seksualnom opredeljenju, verskom (...) mi koji se bavimo hevi metalom smo izopšteni ili već ne znam ni ja šta, jer se malo drugačije ponašamo i govorimo.“
Ipak, njegova glavna poruka za druge bendove, i uopšte za mlade, jeste samo „rad i vežba, rezultat će doći kad tad, to je ujedno put da se sklone sad trenutno iz ove stiuacije da se posvete lepšim, drugačijim stvarima, kako god to nekom prosečnom građaninu, glasaču u Srbiji izgledalo, stvarno, daje mnogo, mnogo više mogućnosti za razvoj mentalno, duhovno... Malo ljudi znam koji se bave muzikom, hard rokom, hevi metalom, a da su otišli na stranputicu – potpisujem.“
