FESTIVAL ULIČNIH SVIRAČA - NOVI SAD
Marija Maglov: Razgovor sa osnivačem
Festivala uličnih svirača, Borislavom Beljanskim
M: Kako je nastao Festival uličnih svirača? Ako se ne varam, u Srbiji pre 2000. godine nismo imali sličan festival.
B: Da, festival je nastao iz jedne potrebe da Novi Sad dobije takav festival. Ja sam video da se to radi po svetu, pa što ne bi moglo i u Novom Sadu. Svaki grad može to da uradi. Razmišljao sam o tome šta tom gradu fali, da bi se pre svega muzičari dokazali da mogu da sviraju. Nama na tom festivalu nisu potrebne velike zvezde, nego su nam potrebne mlade snage, ljudi koji još nemaju mogućnost da se afirmišu, nego baš preko Festivala uličnih svirača to rade.
M: Da li su Vam neki konkretni festivali u Evropi poslužili kao modeli i uzori?
B: Ima nekoliko festivala. Jedan od najznačajnijih u Evropi je Ferara, ali on ima drugi koncept. Mi smo naš ulepšali, da budem subjektivan. Ali, i da budem objektivan - koncepcijski se razlikujemo. Tamo je jedna ogromna promocija muzičara, a kod nas je to osmišljeno na jedan suptilniji, malo lepši način. Naš festival je takav, namenjen ljudima od 7 do 77 godina. Grad Novi Sad je eto imao lepe ulice, u to vreme kad je počeo festival. Sad su to postale ulice kafane pa nemamo prostora. Preselili smo se u Petrovaradin, u Podgrađe.
M: U početku ste bili u pešačkoj zoni centra Novog Sada.
B: Da, 15 godina je trajao festival u samom centru Novog Sada. Znači: Dunavska ulica, Zmaj Jovina, jedan deo Laze Telečkog, Katolička porta i Trg i onda ulica Modene, zatim, još neke male uličice koje su u okviru najužeg centra i tu su bile stejdževi, to su bile bine, svirači, pevači, tu se izvodilo sve ono što je programski predviđeno. Međutim, kako su sad došle ove letnje bašte, na jednoj nozi moramo da prolazimo kroz ulicu i nemamo prostora. I, eto smislili smo da se preselimo u Podgrađe Petrovaradina, što je sada dobilo jednu sasvim novu dimenziju i dalo novi smisao samom festivalu.
M: Kada ste počeli sa organizacijom festivala, da li je ideja bila da dovedete neke strane izvođače da biste pokazali taj tip stvaralaštva i nastupa u Novom Sadu ili da na neki način inicirate izvođenja na ulici među mladima, među domaćim stvaraocima ili možda afirmisanim umetnicima koji nisu ranije svirali na ulici?
B: Pa, sve to, da, tačno tako kako ste rekli. Otprilike je u pitanju i odgovor. Mi smo hteli da napravimo jedan model i da pokažemo kako se to radi u svetu, da izvučemo pre svega naše muzičare, ali smo dovodili i ostale koji ipak imaju više iskustva i znanja u tom izvođačkom delu, da pokažemo da na ulici nije sramota ništa uraditi što se tiče muzike, da u svetu postoje profesionalni ulični svirači koji žive od toga. Na ulici se čovek i zaljubi, na ulici se čovek i posvađa, na ulici se čovek i poljubi, na ulici demonstrira… mi smo na ulici hteli da pokažemo muziku i sve što ide uz muziku, i ples i ulično pozorište, te vrste umetnosti koje ulica može da izdrži kao jedna velika bina. Znači, pre svega je bio zadatak da dovedemo ljude iz Evrope, iz sveta. Za ovih 17 godina imali smo izvođače sa svih kontinenata. Festival je istraživački. S jedne strane, mi hoćemo mlade ljude, ali mi ujedno i edukujemo: prikazujemo najarhaičnije instrumente, kako se nekada sviralo, nekada pevalo i kako je nekad muzika izgledala, nešto što publika nema prilike svuda da vidi. Prikazivali smo arhaične, ali i nove instrumente napravljene od raznoraznih šerpi, lonaca, zvečki koje čine jedan orkestar. To je jedan segment, jedan vid edukacije, a s druge strane i upoznavanje sa svim kulturama sveta. Izvođači nose sa sobom i ritam i muziku i scenografiju i kostimografiju, sve ono što nose iz svoje zemlje što je autentično i što može da bude vrlo, vrlo poučno, lepo, prijatno i zabavno.
B: Da, festival je nastao iz jedne potrebe da Novi Sad dobije takav festival. Ja sam video da se to radi po svetu, pa što ne bi moglo i u Novom Sadu. Svaki grad može to da uradi. Razmišljao sam o tome šta tom gradu fali, da bi se pre svega muzičari dokazali da mogu da sviraju. Nama na tom festivalu nisu potrebne velike zvezde, nego su nam potrebne mlade snage, ljudi koji još nemaju mogućnost da se afirmišu, nego baš preko Festivala uličnih svirača to rade.
M: Da li su Vam neki konkretni festivali u Evropi poslužili kao modeli i uzori?
B: Ima nekoliko festivala. Jedan od najznačajnijih u Evropi je Ferara, ali on ima drugi koncept. Mi smo naš ulepšali, da budem subjektivan. Ali, i da budem objektivan - koncepcijski se razlikujemo. Tamo je jedna ogromna promocija muzičara, a kod nas je to osmišljeno na jedan suptilniji, malo lepši način. Naš festival je takav, namenjen ljudima od 7 do 77 godina. Grad Novi Sad je eto imao lepe ulice, u to vreme kad je počeo festival. Sad su to postale ulice kafane pa nemamo prostora. Preselili smo se u Petrovaradin, u Podgrađe.
M: U početku ste bili u pešačkoj zoni centra Novog Sada.
B: Da, 15 godina je trajao festival u samom centru Novog Sada. Znači: Dunavska ulica, Zmaj Jovina, jedan deo Laze Telečkog, Katolička porta i Trg i onda ulica Modene, zatim, još neke male uličice koje su u okviru najužeg centra i tu su bile stejdževi, to su bile bine, svirači, pevači, tu se izvodilo sve ono što je programski predviđeno. Međutim, kako su sad došle ove letnje bašte, na jednoj nozi moramo da prolazimo kroz ulicu i nemamo prostora. I, eto smislili smo da se preselimo u Podgrađe Petrovaradina, što je sada dobilo jednu sasvim novu dimenziju i dalo novi smisao samom festivalu.
M: Kada ste počeli sa organizacijom festivala, da li je ideja bila da dovedete neke strane izvođače da biste pokazali taj tip stvaralaštva i nastupa u Novom Sadu ili da na neki način inicirate izvođenja na ulici među mladima, među domaćim stvaraocima ili možda afirmisanim umetnicima koji nisu ranije svirali na ulici?
B: Pa, sve to, da, tačno tako kako ste rekli. Otprilike je u pitanju i odgovor. Mi smo hteli da napravimo jedan model i da pokažemo kako se to radi u svetu, da izvučemo pre svega naše muzičare, ali smo dovodili i ostale koji ipak imaju više iskustva i znanja u tom izvođačkom delu, da pokažemo da na ulici nije sramota ništa uraditi što se tiče muzike, da u svetu postoje profesionalni ulični svirači koji žive od toga. Na ulici se čovek i zaljubi, na ulici se čovek i posvađa, na ulici se čovek i poljubi, na ulici demonstrira… mi smo na ulici hteli da pokažemo muziku i sve što ide uz muziku, i ples i ulično pozorište, te vrste umetnosti koje ulica može da izdrži kao jedna velika bina. Znači, pre svega je bio zadatak da dovedemo ljude iz Evrope, iz sveta. Za ovih 17 godina imali smo izvođače sa svih kontinenata. Festival je istraživački. S jedne strane, mi hoćemo mlade ljude, ali mi ujedno i edukujemo: prikazujemo najarhaičnije instrumente, kako se nekada sviralo, nekada pevalo i kako je nekad muzika izgledala, nešto što publika nema prilike svuda da vidi. Prikazivali smo arhaične, ali i nove instrumente napravljene od raznoraznih šerpi, lonaca, zvečki koje čine jedan orkestar. To je jedan segment, jedan vid edukacije, a s druge strane i upoznavanje sa svim kulturama sveta. Izvođači nose sa sobom i ritam i muziku i scenografiju i kostimografiju, sve ono što nose iz svoje zemlje što je autentično i što može da bude vrlo, vrlo poučno, lepo, prijatno i zabavno.
Ljudi čine prostor i to je vrlo važan element, to podruštvljavanje
prostora, da se on oplemeni muzikom, pričom.
M: Kako se festival finansira i da li taj način finansiranja utiče na odabir izvođača i odnos između zastupljenosti domaćih i stranih izvođača?
B: Festival se finansira iz budžeta i naravno od sponzora. Budžet najviše, grad Novi Sad najviše podržava, kao i pokrajina. Bili smo jedno vreme i u republici interesantni, i to redovno. Mislim, da nije njih, ne bi bilo ni festivala. Mi smo dobro objasnili šta hoćemo sa tim festivalom, da to nije neka zabava, da on svake godine ima temu, da on svake godine ima i humanitarni karakter. Mi smo neprofitni, kod nas nema ulaznica. Jedne godine posvetili smo festival Svratištu u Novom Sadu kada je ono bilo maltene na ivici gašenja i imalo određenih problema. Ono što smo uradili je da smo naveli ljude da stave prst na čelo i da se zapitaju šta ćemo sa Svratištem i Svratište je opstalo, i sada je tamo sve u redu. Eto, sad Podgrađe isto ima jednu sudbinu… tamo nema nikoga. Ljudi čine prostor i to je vrlo važan element, to podruštvljavanje prostora, da se on oplemeni muzikom, pričom. Podgrađe je jedan dragulj, i za festival i za sve ostale koji žele da dođu u Podgrađe, da ono ne bude samo protočni bojler za Exit, nego da se upravo tu dešavaju neke vrlo važne stvari iz kulture, iz domena muzike, pozorišta, izložbi…
M: Da li se programska šema menjala tokom godina, od osnivanja? Da li ste se tu možda prilagođavali nečemu što ste primetili da je trend ili da izaziva više pažnje publike?
B: Na našu sreću ili nesreću, festival je svake godine drugačiji. On u konceptu, u izvođačkom segmentu, u porukama, ne liči jedan na drugog. Prošle godine je u odnosu na ovu godinu bio drugačiji. To je jedan izazov, to je istraživački rad. Gledamo šta nedostaje, šta još da stavimo. Jedne godine smo radili samo sa pozorištem, preovladavalo je ulično pozorište, pa je onda jedne godine bila samo muzika, pa su onda jedne godine bili kombinovani. Svaki put nešto iskombinujemo tako da to mogu da pogledaju deca i od 6, 7, 8, 9 godina, da to pogledaju i tinejdžeri, zreli ljudi, stariji, da za sve ima mesta na tom festivalu, i u tome je i čar festivala, da je svaki festival drugačiji.
M: Kako se onda odlučite čemu ćete se posvetiti tokom jedne godine?
B: Godinu dana traje priprema, jedan festival se završi, mi već u oktobru mesecu razmišljamo dalje. Imamo jedan sastanak šta je bilo dobro, šta je bilo loše i iz toga izvučemo i odmah radimo koncept za sledeću godinu. Prošle godine je bio kao prvi festival, jer smo se preselili u novi prostor, pa nismo još ovladali tim prostorom i videli koje su čari svog tog prostora i koje su mogućnosti, a ove godine će biti stvarno opet veliki festival sa puno muzike, sa puno iznenađenja, sa puno individualaca, i naravno sa puno domaće scene, a sa Janom ćete najviše razgovarati oko muzičara sa prostora Srbije.
M: Kako se festival finansira i da li taj način finansiranja utiče na odabir izvođača i odnos između zastupljenosti domaćih i stranih izvođača?
B: Festival se finansira iz budžeta i naravno od sponzora. Budžet najviše, grad Novi Sad najviše podržava, kao i pokrajina. Bili smo jedno vreme i u republici interesantni, i to redovno. Mislim, da nije njih, ne bi bilo ni festivala. Mi smo dobro objasnili šta hoćemo sa tim festivalom, da to nije neka zabava, da on svake godine ima temu, da on svake godine ima i humanitarni karakter. Mi smo neprofitni, kod nas nema ulaznica. Jedne godine posvetili smo festival Svratištu u Novom Sadu kada je ono bilo maltene na ivici gašenja i imalo određenih problema. Ono što smo uradili je da smo naveli ljude da stave prst na čelo i da se zapitaju šta ćemo sa Svratištem i Svratište je opstalo, i sada je tamo sve u redu. Eto, sad Podgrađe isto ima jednu sudbinu… tamo nema nikoga. Ljudi čine prostor i to je vrlo važan element, to podruštvljavanje prostora, da se on oplemeni muzikom, pričom. Podgrađe je jedan dragulj, i za festival i za sve ostale koji žele da dođu u Podgrađe, da ono ne bude samo protočni bojler za Exit, nego da se upravo tu dešavaju neke vrlo važne stvari iz kulture, iz domena muzike, pozorišta, izložbi…
M: Da li se programska šema menjala tokom godina, od osnivanja? Da li ste se tu možda prilagođavali nečemu što ste primetili da je trend ili da izaziva više pažnje publike?
B: Na našu sreću ili nesreću, festival je svake godine drugačiji. On u konceptu, u izvođačkom segmentu, u porukama, ne liči jedan na drugog. Prošle godine je u odnosu na ovu godinu bio drugačiji. To je jedan izazov, to je istraživački rad. Gledamo šta nedostaje, šta još da stavimo. Jedne godine smo radili samo sa pozorištem, preovladavalo je ulično pozorište, pa je onda jedne godine bila samo muzika, pa su onda jedne godine bili kombinovani. Svaki put nešto iskombinujemo tako da to mogu da pogledaju deca i od 6, 7, 8, 9 godina, da to pogledaju i tinejdžeri, zreli ljudi, stariji, da za sve ima mesta na tom festivalu, i u tome je i čar festivala, da je svaki festival drugačiji.
M: Kako se onda odlučite čemu ćete se posvetiti tokom jedne godine?
B: Godinu dana traje priprema, jedan festival se završi, mi već u oktobru mesecu razmišljamo dalje. Imamo jedan sastanak šta je bilo dobro, šta je bilo loše i iz toga izvučemo i odmah radimo koncept za sledeću godinu. Prošle godine je bio kao prvi festival, jer smo se preselili u novi prostor, pa nismo još ovladali tim prostorom i videli koje su čari svog tog prostora i koje su mogućnosti, a ove godine će biti stvarno opet veliki festival sa puno muzike, sa puno iznenađenja, sa puno individualaca, i naravno sa puno domaće scene, a sa Janom ćete najviše razgovarati oko muzičara sa prostora Srbije.
To je jedna velika čarolija, stvarno
napraviti festival, od malo sredstava.
M: Pošto ste pre razgovora pomenuli da su Vam pitanja o nastanku festivala dosadila, da li postoje neke konkretne teme ili problemi o kojima nemate priliku da govorite, a za koja smatrate da su važni za priču o organizaciji festivala?
B: Niko recimo ne pita: kako vi uspevate uopšte ovih 17 godina da održite festival? Svake godine je pitanje da li će biti festivala, zbog sredstava. Ako ćemo da ga proširimo, pa nemamo dovoljno para, pa ako ćemo ne znam šta da uradimo, onda opet oni nezadovoljni, ako ga smanjimo onda opet nije dobro. To je jedna velika čarolija, stvarno napraviti festival, od malo sredstava. Međutim, imamo nekako i tu sreću, da smo nazvani Evropskim festivalom, imamo taj legat da smo od značaja za Evropu i te godine smo dobili jako puno sredstava od Evropske komisije.
M: 2012. godine.
B: Da, to su bile ogromne pare. Mi smo dobijali sredstva za specijalne programe za Rome i tako dalje. Međutim, tu je problem i veština da svake godine moramo da objašnjavamo ko smo, šta smo. Naravno, znaju to ljudi, ali nažalost, procedura je takva i jednom bi trebalo neko, da li grad, da li pokrajina, da stave određen broj festivala koji ne treba da vode brigu da li će ih biti ili neće, da mi možemo da se više bacimo na program. Nas najviše košta produkcija, jer sami izvođači, sam umetnički deo, on je najmanje vrednovan u odnosu na sve one ostale zahteve koje festival podrazumeva. To su ozvučenja, osvetljenja, putni troškovi, ishrana, stejdževi, bine, velike, male, sve ono što je deo nekog festivala, bočni deo, a sam program, sami umetnici su najjeftiniji.
M: Šta je neophodno organizatorima da bi mogli da obezbede učešće svih tih muzičara, i domaćih i stranih, koje su to teškoće u organizaciji, oko honorara, smeštaja…?
B: Ja ću se našaliti: šta je potrebno – novac. Novci su najpotrebniji. Šta je potrebno… Recimo, nama izvođači daju rajder lisu, a ona podrazumeva sve njihove zahteve, šta im treba za taj koncert. Ne mogu iz Amerike da nose bas, ili organu veliku i tako dalje, i to moramo da nađemo ovde u našem Novom Sadu ili van njega. Moramo da smestimo ljude u hotele, da im damo dobru ishranu, to su specifični problemčići. Ali, mi smo imali sreće, naši izvođači su stvarno bili skromni i sasvim ok, jer znaju gde dolaze.
Što se tiče produkcije, to je dosta isto komplikovan posao. To znači stvoriti tehničke uslove da se festival izvede: zaustavljanje saobraćaja, režim gradskog saobraćaja se menja kada se zatvaraju ulice, potrebni su projekti iz Zavoda za izgradnju grada, da bi se odobrilo i da bi moglo da se zaustavi, potreban je pojačani nadzor saobraćajne policije, prijava skupa mora da se reguliše sa policijom, tu je potrebno komunalno zauzeće površine na kojoj se nalazite, potrebno je da obezbedite dozvole, ako ima neko da prodaje pivo ili slično, fiskalne kase, sve što ide uz tu zakonski propisanu proceduru. Takođe, morate da obezbedite jedan fantastičan, siguran napon struje, Elektrovojvodina to mora da atestira,da ne govorimo o osvetljenju. Potrebno je raditi sa hotelima, oko 150 ljudi treba nahraniti, napojiti, dovesti ih, odvesti ih, treba smisliti i turističku ponudu i napraviti neke ture, tu turizmolozi mogu takođe da nađu interes. Treba oprati ulice, krećiče se i fasade Podgrađa, biće onako bajka, tako da će to biti sasvim jedna lepa slika. Treba zakazati nove simpozijume, nove govornike, koji će da pričaju o festivalu, i o temama koje su bitne za jedan grad i jedan prostor u kome mi živimo i radimo. Potrebno je da istražimo gde živimo i da raznoraznim „alatima“ doprinesemo da taj grad ili taj Novi Sad ili Petrovaradin ili prostor na kome se nešto događa bude lepši, kvalitetniji i sigurniji. Ali iza toga, vidite, tu stoji puno, puno posla. Mi godinu dana pripremamo festival kroz niz aktivnosti. Ljudi dolaze organizovano autobusima sa svih strana u regionu ovde na naš festival. Imamo fantastičnu posetu, recimo iz Mađarske, zatim uže Srbije, iz Hrvatske, iz Bosne. Svi mediji u regionu nas vrlo korektno, vrlo lepo otprate, informišu, što je za Novi Sad i za nas kao festival i kao državu vrlo važno i možda jedna od najvažnijih sporednih stvari. Da nije takvog programa, ne bi bilo ni ovakvih efekata.
B: Niko recimo ne pita: kako vi uspevate uopšte ovih 17 godina da održite festival? Svake godine je pitanje da li će biti festivala, zbog sredstava. Ako ćemo da ga proširimo, pa nemamo dovoljno para, pa ako ćemo ne znam šta da uradimo, onda opet oni nezadovoljni, ako ga smanjimo onda opet nije dobro. To je jedna velika čarolija, stvarno napraviti festival, od malo sredstava. Međutim, imamo nekako i tu sreću, da smo nazvani Evropskim festivalom, imamo taj legat da smo od značaja za Evropu i te godine smo dobili jako puno sredstava od Evropske komisije.
M: 2012. godine.
B: Da, to su bile ogromne pare. Mi smo dobijali sredstva za specijalne programe za Rome i tako dalje. Međutim, tu je problem i veština da svake godine moramo da objašnjavamo ko smo, šta smo. Naravno, znaju to ljudi, ali nažalost, procedura je takva i jednom bi trebalo neko, da li grad, da li pokrajina, da stave određen broj festivala koji ne treba da vode brigu da li će ih biti ili neće, da mi možemo da se više bacimo na program. Nas najviše košta produkcija, jer sami izvođači, sam umetnički deo, on je najmanje vrednovan u odnosu na sve one ostale zahteve koje festival podrazumeva. To su ozvučenja, osvetljenja, putni troškovi, ishrana, stejdževi, bine, velike, male, sve ono što je deo nekog festivala, bočni deo, a sam program, sami umetnici su najjeftiniji.
M: Šta je neophodno organizatorima da bi mogli da obezbede učešće svih tih muzičara, i domaćih i stranih, koje su to teškoće u organizaciji, oko honorara, smeštaja…?
B: Ja ću se našaliti: šta je potrebno – novac. Novci su najpotrebniji. Šta je potrebno… Recimo, nama izvođači daju rajder lisu, a ona podrazumeva sve njihove zahteve, šta im treba za taj koncert. Ne mogu iz Amerike da nose bas, ili organu veliku i tako dalje, i to moramo da nađemo ovde u našem Novom Sadu ili van njega. Moramo da smestimo ljude u hotele, da im damo dobru ishranu, to su specifični problemčići. Ali, mi smo imali sreće, naši izvođači su stvarno bili skromni i sasvim ok, jer znaju gde dolaze.
Što se tiče produkcije, to je dosta isto komplikovan posao. To znači stvoriti tehničke uslove da se festival izvede: zaustavljanje saobraćaja, režim gradskog saobraćaja se menja kada se zatvaraju ulice, potrebni su projekti iz Zavoda za izgradnju grada, da bi se odobrilo i da bi moglo da se zaustavi, potreban je pojačani nadzor saobraćajne policije, prijava skupa mora da se reguliše sa policijom, tu je potrebno komunalno zauzeće površine na kojoj se nalazite, potrebno je da obezbedite dozvole, ako ima neko da prodaje pivo ili slično, fiskalne kase, sve što ide uz tu zakonski propisanu proceduru. Takođe, morate da obezbedite jedan fantastičan, siguran napon struje, Elektrovojvodina to mora da atestira,da ne govorimo o osvetljenju. Potrebno je raditi sa hotelima, oko 150 ljudi treba nahraniti, napojiti, dovesti ih, odvesti ih, treba smisliti i turističku ponudu i napraviti neke ture, tu turizmolozi mogu takođe da nađu interes. Treba oprati ulice, krećiče se i fasade Podgrađa, biće onako bajka, tako da će to biti sasvim jedna lepa slika. Treba zakazati nove simpozijume, nove govornike, koji će da pričaju o festivalu, i o temama koje su bitne za jedan grad i jedan prostor u kome mi živimo i radimo. Potrebno je da istražimo gde živimo i da raznoraznim „alatima“ doprinesemo da taj grad ili taj Novi Sad ili Petrovaradin ili prostor na kome se nešto događa bude lepši, kvalitetniji i sigurniji. Ali iza toga, vidite, tu stoji puno, puno posla. Mi godinu dana pripremamo festival kroz niz aktivnosti. Ljudi dolaze organizovano autobusima sa svih strana u regionu ovde na naš festival. Imamo fantastičnu posetu, recimo iz Mađarske, zatim uže Srbije, iz Hrvatske, iz Bosne. Svi mediji u regionu nas vrlo korektno, vrlo lepo otprate, informišu, što je za Novi Sad i za nas kao festival i kao državu vrlo važno i možda jedna od najvažnijih sporednih stvari. Da nije takvog programa, ne bi bilo ni ovakvih efekata.
Ti uvek praviš nov festival, imaš pravo da u
tu kreaciju uneseš sebe, neku svoju novinu.
M: Da li postoje slični festivali u regionu?
B: Recimo, u Hrvatskoj postoji Špancir fest, to je jedna vrsta kulturno-zabavnog života, ali je on komercijalizovan. Kod nas nema komercijalizacije, sve što se plati pokriva država i eventualno sponzori, koji nađu svoj interes u ciljnim grupama koje se tu nalaze. Mislim, mi smo tu jedini koji okupi toliko sveta, od svih generacija, pa sad to neko treba da iskoristi. I ono što je jako bitno oko sličnosti festivala: ima jako velikih zahteva u regionu da osnuju festival ovakav sličan našem i traže pomoć od nas, da im budemo logistika. Mi imamo ekipu mladih ljudi koji vode taj festival i obavljaju vrlo značajan posao. Ja sam sad prešao u te savetnike, a inače najveći deo je u rukama ovih mladih i oni dobro barataju sa time, zadovoljni su. Da bi festival bio dobar, treba zapamtiti jednu stvar: festival treba voleti, treba voleti to što radiš. To nije knjiški posao. Zato je on interesantan zato što je svake godine drugačiji, svake godine je novi izazov, nije to sad, na primer, napravim sto upaljača, pa sad evo ovaj sto prvi nije problem. Ti uvek praviš nov upaljač, ti uvek praviš nov festival, imaš pravo da u tu kreaciju uneseš sebe, uneseš neku tvoju novinu. Mi tražimo i od publike, od naroda, da daju neke ideje, da ocene festival, da predlože nešto i da su deo festivala.
M: Na koji način?
B: Preko društvenih mreža komuniciramo sa njima. Imamo preko 30-40,000 tih naših pratilaca i svake godine dobijemo par hiljada više. Imamo naš sajt i sve što podrazumeva ta savremena komunikacija sa svetom.
M: Pošto ste tu već 17 godina, da li ste primetili neke efekte koje je festival proizveo za domaću muzičku scenu (na primer, po broju umetnika, da ste ih na neki način pokrenuli, inspirisali, pružili priliku da budu vidljiviji i tako podržali razvoj scene)?
B: Teško je sad odgovoriti na to pitanje, ali u principu, da. Malo smo pratili mlade ljude koji su prvi put učestvovali kod nas i gde god su mogli, oni su istakli da su učestvovali na Festivalu uličnih svirača. Znači da je to njima bilo jako značajno. Video sam i kod iskusnijih muzičara koji su isticali da su bili deo festivala. Uzmite Let 3, oni su sa velikim zadovoljstvom došli ovde i sa njima su bili Atheist Rap, pa su razmenjivali uloge. To je bilo na Trgu i bilo je fantastično. To su sve poznate face, oni stalno govore kako su bili na tom festivalu i kako su se dobro proveli i daju u stvari primer ovim mladima da tako treba raditi i da se tako treba ponašati. Njih nekad uzimamo kao primer, ali ne kao praksu. Mi uzimamo anonimuse. Praksa je da na tom festivalu otpratimo mlade ljude, šta oni rade, i vidim da su ponosni i da ima efekta, jer im to da neki vetar u leđa da mogu dalje, da to ima smisla. Javljaju se, hoće sledeće godine ponovo da dođu. Prošle godine je bilo stotinu molbi da dođu na festival i teško je odabrati jer je taj muzički deo samo jedan deo festivala. Festival, sam po sebi, mora da bude i u temi i na neki način interdisciplinaran. Možda najvažnija stvar koju ću da kažem sa Vama u razgovoru, jeste da širimo mrežu prijatelja različitih ozbiljnih asocijacija iz kulture, koje su zainteresovane za festival kao model prikazivanja umetničkog, organizacionog i eto, da kažemo, interdisciplianrnog pristupa. Recimo: studenti scenskog dizajna, pa Fakulet turizma, pa Suburbium, nevladine organizatore, zaštitare, pa Zavod za zaštitu spomenika, Scenatoria, Cinema City… Sa studentima arhitekture smo imali niz sastanaka na temu kako ulepšati Podgrađe, koje je sada ružno, pa isto sa Scenatoriumom. Ima jako puno ljudi, jako puno ozbiljnih firmi koje su zainteresovane za taj festival. Kada je festival počeo, bilo je dvadesetak učesnika, sada ih ima 150, 160. On se gradi i moramo programski, finansijski i uređivački da otpratimo vreme u kojem živimo.
M: Na koji način pratite te promene i koje su ključne promene koje ste primetili tokom ovih 17 godina?
B: Pa mi se uvek nekako, neću da kažem prilagođavamo, osim utoliko da se održi festival, ali mi dajemo nove ideje, u određenom smislu smo buntovnici, pokušavamo na razne načine da ljudima stavimo prst na čelo, da skrenemo pažnju na to da treba da bude bolje, da treba da živimo, da naš festival nije tu da protraćimo novce, nego da on ima neku svoju dimenziju i na ono što sam prethodno rekao da je najvažnije dodao bih da mi imamo naučne skupove. Recimo, treba rasvetliti tu priču o Podgrađu: šta je to Podgrađe, ko je tu, istoriju toga pola sveta ne zna, to je blago jedno. Ispričaću jednu kratku priču: pre par godina sam bio u Francuskoj u Mon Sen Mišelu, to je jedno poluostrvo na severu Francuske gde postoji Tvrđava i gore na samoj Tvrđavi se nalazi franjevački samostan. Da uđete da to pogledate date 25€, uveče se da videti igra svetla i zvuka koju naprave, što je vrlo impozantno. Kada izađeš napolje, onda počinje da živi Tvrđava, odnosno, Podgrađe, to je skup umetnika, gastronomije, skup turista, različitih prodavnica. Umetnički je sve potkovano, tamo su pevači, svirači, glumci, tamo je teatar, tamo je život. Mon Sen Mišel zaradi više sredstava za godinu dana od turista nego Pariz. To sam sve pričao zbog našeg Podgrađa ovde, da to može da bude zlatna koka i da svi tu imaju mesta samo ako budu hteli da rade.
M: Kakve su Vaše ideje što se tiče dalje saradnje sa domaćim muzičarima?
B: Imali smo ideju da okupimo bendove i da im kažemo: deco, slušajte, festival hoće to,to, to i to. Imate obezbeđeno svetlo, imate binu, imate cugu, dođite. Cena može da bude „od - do“, ne zato što ćemo mi da određujemo kvalitet ili nekvalitet vaše muzike. To je neka tarifa, da baš nije džabe, ali da mi toliko možemo i da objasnimo suštinu festivala i njihovog učešća, a ne da sad oni budu zabavljači i da narod bude srećan što su oni došli. Mi hoćemo da se oni afirmišu preko festivala, i da ih što više ljudi pozove, pa kad steknu reputaciju, onda neka traže neku cenu. Niti mi hoćemo da izigravamo neki rijaliti šou, niti neku promociju turbo folka, nego hoćemo stvarno kvalitet muzike i da mlade ljude stavljamo u epicentar događaja. Da bi imali iskustvo i znanje, da vide šta je publika, a ne da dođu i da ti traže enormnu sumu novca za nastup, što je potpuno neprimereno i sa njihove strane, a i s naše da ih platimo.
B: Recimo, u Hrvatskoj postoji Špancir fest, to je jedna vrsta kulturno-zabavnog života, ali je on komercijalizovan. Kod nas nema komercijalizacije, sve što se plati pokriva država i eventualno sponzori, koji nađu svoj interes u ciljnim grupama koje se tu nalaze. Mislim, mi smo tu jedini koji okupi toliko sveta, od svih generacija, pa sad to neko treba da iskoristi. I ono što je jako bitno oko sličnosti festivala: ima jako velikih zahteva u regionu da osnuju festival ovakav sličan našem i traže pomoć od nas, da im budemo logistika. Mi imamo ekipu mladih ljudi koji vode taj festival i obavljaju vrlo značajan posao. Ja sam sad prešao u te savetnike, a inače najveći deo je u rukama ovih mladih i oni dobro barataju sa time, zadovoljni su. Da bi festival bio dobar, treba zapamtiti jednu stvar: festival treba voleti, treba voleti to što radiš. To nije knjiški posao. Zato je on interesantan zato što je svake godine drugačiji, svake godine je novi izazov, nije to sad, na primer, napravim sto upaljača, pa sad evo ovaj sto prvi nije problem. Ti uvek praviš nov upaljač, ti uvek praviš nov festival, imaš pravo da u tu kreaciju uneseš sebe, uneseš neku tvoju novinu. Mi tražimo i od publike, od naroda, da daju neke ideje, da ocene festival, da predlože nešto i da su deo festivala.
M: Na koji način?
B: Preko društvenih mreža komuniciramo sa njima. Imamo preko 30-40,000 tih naših pratilaca i svake godine dobijemo par hiljada više. Imamo naš sajt i sve što podrazumeva ta savremena komunikacija sa svetom.
M: Pošto ste tu već 17 godina, da li ste primetili neke efekte koje je festival proizveo za domaću muzičku scenu (na primer, po broju umetnika, da ste ih na neki način pokrenuli, inspirisali, pružili priliku da budu vidljiviji i tako podržali razvoj scene)?
B: Teško je sad odgovoriti na to pitanje, ali u principu, da. Malo smo pratili mlade ljude koji su prvi put učestvovali kod nas i gde god su mogli, oni su istakli da su učestvovali na Festivalu uličnih svirača. Znači da je to njima bilo jako značajno. Video sam i kod iskusnijih muzičara koji su isticali da su bili deo festivala. Uzmite Let 3, oni su sa velikim zadovoljstvom došli ovde i sa njima su bili Atheist Rap, pa su razmenjivali uloge. To je bilo na Trgu i bilo je fantastično. To su sve poznate face, oni stalno govore kako su bili na tom festivalu i kako su se dobro proveli i daju u stvari primer ovim mladima da tako treba raditi i da se tako treba ponašati. Njih nekad uzimamo kao primer, ali ne kao praksu. Mi uzimamo anonimuse. Praksa je da na tom festivalu otpratimo mlade ljude, šta oni rade, i vidim da su ponosni i da ima efekta, jer im to da neki vetar u leđa da mogu dalje, da to ima smisla. Javljaju se, hoće sledeće godine ponovo da dođu. Prošle godine je bilo stotinu molbi da dođu na festival i teško je odabrati jer je taj muzički deo samo jedan deo festivala. Festival, sam po sebi, mora da bude i u temi i na neki način interdisciplinaran. Možda najvažnija stvar koju ću da kažem sa Vama u razgovoru, jeste da širimo mrežu prijatelja različitih ozbiljnih asocijacija iz kulture, koje su zainteresovane za festival kao model prikazivanja umetničkog, organizacionog i eto, da kažemo, interdisciplianrnog pristupa. Recimo: studenti scenskog dizajna, pa Fakulet turizma, pa Suburbium, nevladine organizatore, zaštitare, pa Zavod za zaštitu spomenika, Scenatoria, Cinema City… Sa studentima arhitekture smo imali niz sastanaka na temu kako ulepšati Podgrađe, koje je sada ružno, pa isto sa Scenatoriumom. Ima jako puno ljudi, jako puno ozbiljnih firmi koje su zainteresovane za taj festival. Kada je festival počeo, bilo je dvadesetak učesnika, sada ih ima 150, 160. On se gradi i moramo programski, finansijski i uređivački da otpratimo vreme u kojem živimo.
M: Na koji način pratite te promene i koje su ključne promene koje ste primetili tokom ovih 17 godina?
B: Pa mi se uvek nekako, neću da kažem prilagođavamo, osim utoliko da se održi festival, ali mi dajemo nove ideje, u određenom smislu smo buntovnici, pokušavamo na razne načine da ljudima stavimo prst na čelo, da skrenemo pažnju na to da treba da bude bolje, da treba da živimo, da naš festival nije tu da protraćimo novce, nego da on ima neku svoju dimenziju i na ono što sam prethodno rekao da je najvažnije dodao bih da mi imamo naučne skupove. Recimo, treba rasvetliti tu priču o Podgrađu: šta je to Podgrađe, ko je tu, istoriju toga pola sveta ne zna, to je blago jedno. Ispričaću jednu kratku priču: pre par godina sam bio u Francuskoj u Mon Sen Mišelu, to je jedno poluostrvo na severu Francuske gde postoji Tvrđava i gore na samoj Tvrđavi se nalazi franjevački samostan. Da uđete da to pogledate date 25€, uveče se da videti igra svetla i zvuka koju naprave, što je vrlo impozantno. Kada izađeš napolje, onda počinje da živi Tvrđava, odnosno, Podgrađe, to je skup umetnika, gastronomije, skup turista, različitih prodavnica. Umetnički je sve potkovano, tamo su pevači, svirači, glumci, tamo je teatar, tamo je život. Mon Sen Mišel zaradi više sredstava za godinu dana od turista nego Pariz. To sam sve pričao zbog našeg Podgrađa ovde, da to može da bude zlatna koka i da svi tu imaju mesta samo ako budu hteli da rade.
M: Kakve su Vaše ideje što se tiče dalje saradnje sa domaćim muzičarima?
B: Imali smo ideju da okupimo bendove i da im kažemo: deco, slušajte, festival hoće to,to, to i to. Imate obezbeđeno svetlo, imate binu, imate cugu, dođite. Cena može da bude „od - do“, ne zato što ćemo mi da određujemo kvalitet ili nekvalitet vaše muzike. To je neka tarifa, da baš nije džabe, ali da mi toliko možemo i da objasnimo suštinu festivala i njihovog učešća, a ne da sad oni budu zabavljači i da narod bude srećan što su oni došli. Mi hoćemo da se oni afirmišu preko festivala, i da ih što više ljudi pozove, pa kad steknu reputaciju, onda neka traže neku cenu. Niti mi hoćemo da izigravamo neki rijaliti šou, niti neku promociju turbo folka, nego hoćemo stvarno kvalitet muzike i da mlade ljude stavljamo u epicentar događaja. Da bi imali iskustvo i znanje, da vide šta je publika, a ne da dođu i da ti traže enormnu sumu novca za nastup, što je potpuno neprimereno i sa njihove strane, a i s naše da ih platimo.
Marija Maglov: Razgovor sa Janom Katić,
urednicom domaćeg programa
M: Šta je ključno pri odabiru izvođača generalno, što se tiče okvirnih koncepata, tematskih blokova i kako se to sve uklapa u opšti koncept festivala? Sada smo čuli da je on u stvari interdisciplinaran i da je muzika tu samo jedan aspekt.
J: Svake godine se trudimo da program bude raznolik, da podjednako imamo zastupljene muzičare, performere, moderni cirkus, predstave. Prošle godine smo imali i bioskop, trudimo se da unesemo novine svake godine. Takođe, jedna od vodilja pri izboru izvođača može biti potraga za neobičnim instrumentima, ili bilo koja neobična vrsta izvođenja muzike ili drugog programa. Trudimo se da dovodimo umetnike iz različitih zemalja iz celog sveta. Što se tiče tematskih blokova, oni zavise od partnera za tu godinu. Tako smo na primer sa Fondacijom za otvoreno društvo radili Open Up projekat, koji je imao za cilj promociju romske moderne muzike, sa američkom ambasadom smo radili irsko veče i Americana night. Ove godine sam htela da ubacim malo više ženskih izvođača, tako da sam trenutno u potrazi za dobrim ženskim bendovima ili solistkinjama, tako da eto, razne neke stvari nam padnu na pamet u toku godine, pa odredimo fokus. Trudimo se da jednaku zastupljenost imaju amaterski izvođači i etablirani, nije nam bitno da neko bude afirmisan, nego se trudimo da istražimo scenu i izvođače koji možda nisu toliko popularni, ali smo mi prepoznali njihov kvalitet.
M: Kako tražite izvođače, da li vi ih tražite i pozivate? Pominjale smo da postoji i konkurs, da li možeš da kažeš nešto više o tome?
J: Deo izvođača bude definisan od strane urednika programa. Pratimo slične festivale i šta oni imaju na programu, neke prijave nam stižu od menadžera, nešto nađemo na internetu sasvim slučajno, sve zavisi, a veći deo umetnika dođe preko konkursa, koji bude aktivan četiri, pet meseci, od februara recimo do juna, jula, i gde oni imaju uslove da se prijave. Umetnici mogu da izaberu kategoriju za prijavljivanje, odnosno da li hoće da traže i honorar i smeštaj, ili od nas traže samo pokrivene troškove smeštaja, ili putne troškove, ili traže samo mesto za nastup. Svake godine imamo oko 100/150 prijava, i izaberemo dvadesetak. Žiri se menja. Prošle godine u žiriju su bili urednik našeg sajta, direktor produkcije, Filip Grujić naš spoljni saradnik, direktor festivala i ja. Svake godine izaberemo ljude koji nam pomognu u odabiru, ne zavisi sve samo od jedne osobe. Naravno, ljudi koji rade za festival, najbolje osećaju i znaju šta će dobro da se uklopi, ali otvoreni smo i za predloge sa strane i stvarno nismo jedna zatvorena organizacija. Svako može da nam predloži nešto i trudimo se da uvek izađemo u susret.
M: Da, Bora je sad spomenuo da se publika uključuje preko društvenih mreža sa svojim predlozima.
J: Da, da. Ako primetim da ljudi šeruju neke izvođače, potrudim da njih dovedem, a dobijamo i razne predloge na mejl. Evo, baš sam juče dobila ponudu već za 2018. Uglavnom se ljudi sami jave kada imaju zanimljive predloge, ili svoje programe.
J: Svake godine se trudimo da program bude raznolik, da podjednako imamo zastupljene muzičare, performere, moderni cirkus, predstave. Prošle godine smo imali i bioskop, trudimo se da unesemo novine svake godine. Takođe, jedna od vodilja pri izboru izvođača može biti potraga za neobičnim instrumentima, ili bilo koja neobična vrsta izvođenja muzike ili drugog programa. Trudimo se da dovodimo umetnike iz različitih zemalja iz celog sveta. Što se tiče tematskih blokova, oni zavise od partnera za tu godinu. Tako smo na primer sa Fondacijom za otvoreno društvo radili Open Up projekat, koji je imao za cilj promociju romske moderne muzike, sa američkom ambasadom smo radili irsko veče i Americana night. Ove godine sam htela da ubacim malo više ženskih izvođača, tako da sam trenutno u potrazi za dobrim ženskim bendovima ili solistkinjama, tako da eto, razne neke stvari nam padnu na pamet u toku godine, pa odredimo fokus. Trudimo se da jednaku zastupljenost imaju amaterski izvođači i etablirani, nije nam bitno da neko bude afirmisan, nego se trudimo da istražimo scenu i izvođače koji možda nisu toliko popularni, ali smo mi prepoznali njihov kvalitet.
M: Kako tražite izvođače, da li vi ih tražite i pozivate? Pominjale smo da postoji i konkurs, da li možeš da kažeš nešto više o tome?
J: Deo izvođača bude definisan od strane urednika programa. Pratimo slične festivale i šta oni imaju na programu, neke prijave nam stižu od menadžera, nešto nađemo na internetu sasvim slučajno, sve zavisi, a veći deo umetnika dođe preko konkursa, koji bude aktivan četiri, pet meseci, od februara recimo do juna, jula, i gde oni imaju uslove da se prijave. Umetnici mogu da izaberu kategoriju za prijavljivanje, odnosno da li hoće da traže i honorar i smeštaj, ili od nas traže samo pokrivene troškove smeštaja, ili putne troškove, ili traže samo mesto za nastup. Svake godine imamo oko 100/150 prijava, i izaberemo dvadesetak. Žiri se menja. Prošle godine u žiriju su bili urednik našeg sajta, direktor produkcije, Filip Grujić naš spoljni saradnik, direktor festivala i ja. Svake godine izaberemo ljude koji nam pomognu u odabiru, ne zavisi sve samo od jedne osobe. Naravno, ljudi koji rade za festival, najbolje osećaju i znaju šta će dobro da se uklopi, ali otvoreni smo i za predloge sa strane i stvarno nismo jedna zatvorena organizacija. Svako može da nam predloži nešto i trudimo se da uvek izađemo u susret.
M: Da, Bora je sad spomenuo da se publika uključuje preko društvenih mreža sa svojim predlozima.
J: Da, da. Ako primetim da ljudi šeruju neke izvođače, potrudim da njih dovedem, a dobijamo i razne predloge na mejl. Evo, baš sam juče dobila ponudu već za 2018. Uglavnom se ljudi sami jave kada imaju zanimljive predloge, ili svoje programe.
To je ulica, mnogo je bitan prisan odnos sa publikom.
Svi mogu da budu mnogo opušteniji nego na koncertima u hali.
M: Koji žanrovi su zastupljeni na Festivalu?
J: Turbo folk i slična vrsta muzike ne dolazi u obzir, ali razni drugi žanrovi mogu da budu uključeni u program festivala. Jedino se trudimo da ne budemo mnogo glasni, iz razloga što je festival u stambenoj zoni, tako da metal bendovi, hard core bendovi, koliko god bili dobri i kvalitetni, teško mogu da se uklope u izvođenje na ulici. Ne mogu da kažem da nismo imali glasne bendove poput Atheist Rapa i Let 3, ali i to je bilo u posebnom aranžmanu, sa njima smo uradili „Soundclash“, Atheist Rap su naučili pesme od Let 3 i obrnuto, i to bilo jako dobro. Bendove često zamolimo da se maskiraju, ili da na bilo koji drugi način izađu iz svojih okvira, da to ne bude kao bilo koji drugi nastup u klubu. To je ulica, mnogo je bitan prisan odnos sa publikom. Svi mogu da budu mnogo opušteniji nego na koncertima u hali.
M: Vi imate bine, ali isto tako neki muzičari sviraju bukvalno na ulici, sa ili bez šešira ispred. Kako se dogovorite i kako neki umetnici koji možda to nisu radili ranije reaguju na taj tip izvođenja?
J: U suštini, svi naši izvođači mogu da zarade na šešir i to im odmah i kažemo. E sad, strani izvođači to razumeju, inače putuju po Evropi i na taj način zarađuju. Naši… nije se niko bunio, niti im je bilo neprijatno, ali mislim da nisu svi voljni, jer to ipak treba na neki način da se organizuje, moraš malo i da se obraćaš publici, verovatno si viđala kako oni to rade. Imali smo na primer čak jedan incident pre par godina. Skupili smo užasno mnogo novca, za vreme nastupa Ramona, koji je hodao po žici razapetoj između Katedrale i Gradske kuće a te godine smo posebno skupljali novac za novosadsko Svratište. Imali smo izrađene velike šešire od kartona, skupili smo novac koji je ukraden. Trojica dečaka su se zaletela i ukrala šešir, to je bilo baš tužno. Inače, imamo bine, koje nisu standardne veličine, malo su niže od standardnih, a imamo i izvođače koji sviraju samo na nuli. Prošle godine smo imali dvojicu Poljaka koji su svirali na kofama, koji su bili skroz na podu. Problem sa tim izvođačima je što ih onda mali broj ljudi vidi. Ako se program izvodi na nuli, samo pet, šest ljudi koji su u prvom redu mogu da vide, ostatak može samo da čuje.
M: Da se nadovežemo na Borinu priču o idejama za razvijanje saradnje sa domaćim izvođačima. S obzirom na to da Festival ne naplaćuje ulaznice, glavna stvar koju može da ponudi izvođačima je afirmacija?
J: Jeste. Naravno, mi nudimo i honorare, ali oni ne mogu da budu mnogo veliki iz razloga što i naš budžet nije velik, a nemamo mogućnost zarade putem ulaznica, tako da raspolažemo novcem koji mi fundraise-ujemo. E sad, naravno, pored honorara, mislim da je mnogo važnije našim domaćim izvođačima što im dajemo jednu sjajnu priliku da ih vidi veliki broj ljudi. Ne naplaćujemo ulaznice, tako da će mnogi ljudi koji možda ne bi otišli na njihovu svirku u neki klub, doći ovde i čuti ih. Dajemo im stvarno odlične termine, za nastup, odlične bine, ne razdvajamo ih kao domaće i strane izvođače, niti na bilo koji drugi način, kao da su strani superiorniji. Slažemo program jednostavno onako kako mislimo da će biti najbolje za slušanje i za tok večeri. U samom marketingu, dok najavljujemo festival, u našim gostovanjima u raznim emisijama velik akcenat dajemo i na priču o bendovima i izvođačima. Svako od njih ima poseban tekst na našem sajtu, Facebook objavu, tako da dobiju mnogo više od samog honorara.
M: Ali, dakle, honorar uvek postoji, jedini problem ako se javi je u visini tog honorara. Niko ne svira za džabe.
J: Tako je. Postoji i ta opcija, da se oni prijave za učestvovanje bez honorara. Sad, ko se prijavi da ipak hoće da dobije neki honorar, visina može da bude problem, jer mi jednostavno neki novac ne možemo da obezbedimo. Ko želi da prespava u Novom Sadu, ako dolazi iz regiona - to uvek bude obezbeđeno.
M: Pričali smo ranije o sličnim festivalima u regionu, a pomenula si i situaciju sa uličnim sviračima u Makedoniji, gde su oni plaćeni da sviraju na ulici.
J: Da, samo što to nije festival. Gospođa Vera Boskovska koja je učestvovala na panel diskusiji o inicijativi za regulisanje uličnog izvođenja, koji je pre par godina organizovan u sklopu festivala, ispričala je da oni imaju budžet za ulične svirače. Oni plaćaju umetnicima da sviraju na ulici, što je potpuno lud koncept. E, sad, što se tiče ostale saradnje, postoji Špancir fest u Varaždinu sa kojima sarađujemo u smislu da nekad zajedno izaberemo nekog umetnika da podelimo troškove. Tako smo prošle godine imali Human Jukebox, to je porodica iz Velije Britanije koja je putovala kombijem, pa im je taman bilo usput, prvo Varaždin, posle Novi Sad. To jedna lepa saradnja koja i nama i njima omogućava da dovedemo veći broj stranih izvođača za manje novca. Prošle godine su se javili iz Nikšića, žele da pokrenu od ove godine festival sličan nama, tako da ćemo videti šta će biti sa tim. Meni je žao što ne postoji sličan festival negde u Srbiji, jer bi nam to stvarno prilično značilo. Kad dolaze bendovi iz Amerike, oni uvek kažu: daj da nastupimo još negde u okolini. To je popularan termin, početak septembra, i dalje je lepo vreme.
M: Kaži mi nešto više o Otvorenoj bini 2012. godine.
J: Imali smo jednu malu binu, čiji je program popunjavan tako što su se ljudi prijavljivali na licu mesta, od 12h do 16h, a od 18h je počinjao program. Što znači da program nije bio prethodno definisan. Građani koji su želeli nešto da izvedu imali su svoj termin. Nije se baš pokazalo kao dobro. Mislim da su Novosađani prilično stidljivi za tako nešto. Odustali smo od tog koncepta, pa smo kasnije razvili konkurs za izvođače. Mislim da je ipak važnije da festival zadrži kvalitet i da znamo unapred ko će nastupiti i da ne bude incidenata.
M: Da li bi dodala nešto o interdisciplinarnom karakteru Festivala o kojem je govorio Bora i o organizaciji pratećih programa?
B: Veliki broj partnera i organizacija su uključeni svake godine u osmišljavanje i realizaciju programa festivala, sa nekim partnerima pravimo zajednički program, a pojedini već imaju svoje projekte, pa im mi obezbedimo samo infrastrukturu za izvođenje. Prošle godine smo, zbog promene lokacije festivala, upoznali nove partnere. Radili smo sa Udruženjem Scenatoria, koji su imali svoj deo programa, zatim kolektivom Efemera, koji su osmislili koncept otvaranja Festivala, „Buđenje“. Zamislili su da pređemo most iz Centra u Podgrađe sa velikim balonima koji su predstavljali svetleća tela sa kojima smo simbolično probudili Podgrađe. Sa studentima sa scenskog dizajna smo takođe sarađivali tokom cele godine, oni su nam pomagali u odabiru lokacije za bine i vrsti programa za svaku binu. Imali smo i jednu veliku međunarodnu konferenciju, koju je organizovalo udruženje Suburbium. Cinema City se takođe uključio sa svojim programom. Insistiramo da partnerski program ima vezu sa našim, da ne bude tek tako nabacan program.
M: Da li si primetila da je Festival uticao na razvoj domaće muzičke scene?
J: Mislim da ne postoji novosadski bend koji nije nastupio kod nas i mogu da kažem da smo svima dali šansu. Nadam da smo im pomogli u afirmaciji. Takođe znam određene bendove i izvođače koji su prvi put nastupali kod nas i koji su se kasnije probili na sceni. Ne mogu da kažem da je to direktna veza sa nama, ali meni je drago da smo možda nekog prepoznali pre ostalih. Što se tiče same scene, to ćeš verovatno bolje videti iz intervjua sa izvođačima.
J: Turbo folk i slična vrsta muzike ne dolazi u obzir, ali razni drugi žanrovi mogu da budu uključeni u program festivala. Jedino se trudimo da ne budemo mnogo glasni, iz razloga što je festival u stambenoj zoni, tako da metal bendovi, hard core bendovi, koliko god bili dobri i kvalitetni, teško mogu da se uklope u izvođenje na ulici. Ne mogu da kažem da nismo imali glasne bendove poput Atheist Rapa i Let 3, ali i to je bilo u posebnom aranžmanu, sa njima smo uradili „Soundclash“, Atheist Rap su naučili pesme od Let 3 i obrnuto, i to bilo jako dobro. Bendove često zamolimo da se maskiraju, ili da na bilo koji drugi način izađu iz svojih okvira, da to ne bude kao bilo koji drugi nastup u klubu. To je ulica, mnogo je bitan prisan odnos sa publikom. Svi mogu da budu mnogo opušteniji nego na koncertima u hali.
M: Vi imate bine, ali isto tako neki muzičari sviraju bukvalno na ulici, sa ili bez šešira ispred. Kako se dogovorite i kako neki umetnici koji možda to nisu radili ranije reaguju na taj tip izvođenja?
J: U suštini, svi naši izvođači mogu da zarade na šešir i to im odmah i kažemo. E sad, strani izvođači to razumeju, inače putuju po Evropi i na taj način zarađuju. Naši… nije se niko bunio, niti im je bilo neprijatno, ali mislim da nisu svi voljni, jer to ipak treba na neki način da se organizuje, moraš malo i da se obraćaš publici, verovatno si viđala kako oni to rade. Imali smo na primer čak jedan incident pre par godina. Skupili smo užasno mnogo novca, za vreme nastupa Ramona, koji je hodao po žici razapetoj između Katedrale i Gradske kuće a te godine smo posebno skupljali novac za novosadsko Svratište. Imali smo izrađene velike šešire od kartona, skupili smo novac koji je ukraden. Trojica dečaka su se zaletela i ukrala šešir, to je bilo baš tužno. Inače, imamo bine, koje nisu standardne veličine, malo su niže od standardnih, a imamo i izvođače koji sviraju samo na nuli. Prošle godine smo imali dvojicu Poljaka koji su svirali na kofama, koji su bili skroz na podu. Problem sa tim izvođačima je što ih onda mali broj ljudi vidi. Ako se program izvodi na nuli, samo pet, šest ljudi koji su u prvom redu mogu da vide, ostatak može samo da čuje.
M: Da se nadovežemo na Borinu priču o idejama za razvijanje saradnje sa domaćim izvođačima. S obzirom na to da Festival ne naplaćuje ulaznice, glavna stvar koju može da ponudi izvođačima je afirmacija?
J: Jeste. Naravno, mi nudimo i honorare, ali oni ne mogu da budu mnogo veliki iz razloga što i naš budžet nije velik, a nemamo mogućnost zarade putem ulaznica, tako da raspolažemo novcem koji mi fundraise-ujemo. E sad, naravno, pored honorara, mislim da je mnogo važnije našim domaćim izvođačima što im dajemo jednu sjajnu priliku da ih vidi veliki broj ljudi. Ne naplaćujemo ulaznice, tako da će mnogi ljudi koji možda ne bi otišli na njihovu svirku u neki klub, doći ovde i čuti ih. Dajemo im stvarno odlične termine, za nastup, odlične bine, ne razdvajamo ih kao domaće i strane izvođače, niti na bilo koji drugi način, kao da su strani superiorniji. Slažemo program jednostavno onako kako mislimo da će biti najbolje za slušanje i za tok večeri. U samom marketingu, dok najavljujemo festival, u našim gostovanjima u raznim emisijama velik akcenat dajemo i na priču o bendovima i izvođačima. Svako od njih ima poseban tekst na našem sajtu, Facebook objavu, tako da dobiju mnogo više od samog honorara.
M: Ali, dakle, honorar uvek postoji, jedini problem ako se javi je u visini tog honorara. Niko ne svira za džabe.
J: Tako je. Postoji i ta opcija, da se oni prijave za učestvovanje bez honorara. Sad, ko se prijavi da ipak hoće da dobije neki honorar, visina može da bude problem, jer mi jednostavno neki novac ne možemo da obezbedimo. Ko želi da prespava u Novom Sadu, ako dolazi iz regiona - to uvek bude obezbeđeno.
M: Pričali smo ranije o sličnim festivalima u regionu, a pomenula si i situaciju sa uličnim sviračima u Makedoniji, gde su oni plaćeni da sviraju na ulici.
J: Da, samo što to nije festival. Gospođa Vera Boskovska koja je učestvovala na panel diskusiji o inicijativi za regulisanje uličnog izvođenja, koji je pre par godina organizovan u sklopu festivala, ispričala je da oni imaju budžet za ulične svirače. Oni plaćaju umetnicima da sviraju na ulici, što je potpuno lud koncept. E, sad, što se tiče ostale saradnje, postoji Špancir fest u Varaždinu sa kojima sarađujemo u smislu da nekad zajedno izaberemo nekog umetnika da podelimo troškove. Tako smo prošle godine imali Human Jukebox, to je porodica iz Velije Britanije koja je putovala kombijem, pa im je taman bilo usput, prvo Varaždin, posle Novi Sad. To jedna lepa saradnja koja i nama i njima omogućava da dovedemo veći broj stranih izvođača za manje novca. Prošle godine su se javili iz Nikšića, žele da pokrenu od ove godine festival sličan nama, tako da ćemo videti šta će biti sa tim. Meni je žao što ne postoji sličan festival negde u Srbiji, jer bi nam to stvarno prilično značilo. Kad dolaze bendovi iz Amerike, oni uvek kažu: daj da nastupimo još negde u okolini. To je popularan termin, početak septembra, i dalje je lepo vreme.
M: Kaži mi nešto više o Otvorenoj bini 2012. godine.
J: Imali smo jednu malu binu, čiji je program popunjavan tako što su se ljudi prijavljivali na licu mesta, od 12h do 16h, a od 18h je počinjao program. Što znači da program nije bio prethodno definisan. Građani koji su želeli nešto da izvedu imali su svoj termin. Nije se baš pokazalo kao dobro. Mislim da su Novosađani prilično stidljivi za tako nešto. Odustali smo od tog koncepta, pa smo kasnije razvili konkurs za izvođače. Mislim da je ipak važnije da festival zadrži kvalitet i da znamo unapred ko će nastupiti i da ne bude incidenata.
M: Da li bi dodala nešto o interdisciplinarnom karakteru Festivala o kojem je govorio Bora i o organizaciji pratećih programa?
B: Veliki broj partnera i organizacija su uključeni svake godine u osmišljavanje i realizaciju programa festivala, sa nekim partnerima pravimo zajednički program, a pojedini već imaju svoje projekte, pa im mi obezbedimo samo infrastrukturu za izvođenje. Prošle godine smo, zbog promene lokacije festivala, upoznali nove partnere. Radili smo sa Udruženjem Scenatoria, koji su imali svoj deo programa, zatim kolektivom Efemera, koji su osmislili koncept otvaranja Festivala, „Buđenje“. Zamislili su da pređemo most iz Centra u Podgrađe sa velikim balonima koji su predstavljali svetleća tela sa kojima smo simbolično probudili Podgrađe. Sa studentima sa scenskog dizajna smo takođe sarađivali tokom cele godine, oni su nam pomagali u odabiru lokacije za bine i vrsti programa za svaku binu. Imali smo i jednu veliku međunarodnu konferenciju, koju je organizovalo udruženje Suburbium. Cinema City se takođe uključio sa svojim programom. Insistiramo da partnerski program ima vezu sa našim, da ne bude tek tako nabacan program.
M: Da li si primetila da je Festival uticao na razvoj domaće muzičke scene?
J: Mislim da ne postoji novosadski bend koji nije nastupio kod nas i mogu da kažem da smo svima dali šansu. Nadam da smo im pomogli u afirmaciji. Takođe znam određene bendove i izvođače koji su prvi put nastupali kod nas i koji su se kasnije probili na sceni. Ne mogu da kažem da je to direktna veza sa nama, ali meni je drago da smo možda nekog prepoznali pre ostalih. Što se tiče same scene, to ćeš verovatno bolje videti iz intervjua sa izvođačima.
